Skip to content
Ovo je anonimna ispovijest čitatelja. Objavljena je uz dopuštenje autora.
Ne nudimo savjete ni rješenja – samo prostor da se nešto izgovori
objavljeno uz dopuštenje, bez izmjena sadržaja
Nemam prijatelja koji bi bio uz mene u ovom momentu,samo vi dobri ljudi. Biću konfuzan ali može se naslutiti suština. I sama pomisao da će ovo neko čitati ako admin odobri biće mi drago. Danas je dan kad sam imao dva događaja koji su me, pa malo je reći pregazila. Neću reći sahranila živog, nego…kako da kažem ostavila u situaciji da sedim sam u sobi i zurim u prazno. Pijem anxiolitike i antidepresive 20 godina i poznate su mi sve okolnosti koje nose lekovi koji održavaju moju dušu bar prividno živom. Prvi dogadjaj je pisanje testamenta moje majke. Ostavlja mi 75% kuće a sestri 25% plus stan koji je dobila na poklon, dedovinu prodanu. Vidite meni uopšte nisu važni procenti niti ko je koliko dobio. Bitan je čin koji sam po sebi. Nakon dva sata došli su ljudi koji su kupili porodičnu kuću. Kuća je prepisana na majku jer pokojni otac nije ostavio nikakvu oporuku. Posao oko prodaje kuće sam ostavio mojoj sestri jer je to njena ideja otkada se vratila iz Beograda kupila stan od dedovine i krenula godinama kasnije u ofanzivu nagovaranja majke da se i porodična kuća proda.. I uspela je u tome ali dragi moji ljudi ja nisam nikad ni želeo da idem iz doma. Ali pritisak majke i drugi problemi u životu su me porazile. A ti problemi su ti da se bliži prvi april kada posle 21 godine urednog plaćanja alimentacije, moja ćerka se toliko udaljila od mene da me jedva jednom mesečno nazove, kratko, formalno, kratko i verujte mi osećam u njenom glasu odsustvo bilo kakve empatije prema meni. Dugo sam razveden, mnogo sam patio, lečio, gutao tone lekova i eto još jedan nož u srce. Ona ima svoj posao koji voli i da je zauzeta..ali bar…da se čujem sa njom da malo popričamo…ne javlja se. Moram da se iselim iz kuće do prvog juna, sutra majka i sestra idu da potpišu predugovor. Danas nisam bio nervozan, ljut, samo praznina veliki bezdan. Imam 58 godina i znam da me u staristi niko neće gledati kad onemoćam. Ne znam ni gde ću živeti posle prodaje kuće…ali biću sam. Majka će biti sa sestrom. Uspeo sam samo majci da kažem “Jeste li sada konačno srećne?”. Ne mogu ni da ručam sa njima neka se navikavaju da me neće više biti u blizini. Ne znam ni da li ću ih kasnije i posećivati i uopšte govoriti sa njima. Sve što mi se skupilo govori da se trajno distanciram od svih koje sam voleo i žrtvovao ali uzalud! Obrisao sam sve naloge na društvenim mrežama osim facebooka i i par grupa koje imaju sličnist. Blokirao telefone i majke i sestre i ćerke. Ako su me već odbacili neka me nađu i uživo vode razgovor sa mnom ako hoće. Ja ne znam šta da radim sve mi izgleda besmisleno, sve što sam mislio da je stvarnost je u stvari jedna velika iluzija. Nisam siguran ni kako ću sam samcit, ni gde ću skončati svoj život. Ljudi dragi ne tražin vaše savete ni utehu. Samo sam imao potrebu da zapišem ono što je u meni. Nadam se ćete toliko razumeti.
Ako i ti želiš anonimno podijeliti svoju priču, možeš nam se javiti na kontakt